Posla uvek ima
Pre tri godine sam iznajmio vodenicu s namerom da dopunim kućni budžet i poboljšam standard porodice koji je u tom trenutku zavisio od „Viskozine“ crkavice - priča Vojislav Nikolić

LOZNICA - Da nije postavljena telefonska govornica uz samu vodenicu „Radaljac“, čovek bi pomislio da vreme u Donjoj Ploči stoji, i da se poslednjih dve stotine godina ništa nije promenilo u okolini potočare koja već dva stoleća melje brašno i hrani Lozničane koji drže do zdrave hrane. Odvajkada je iz pravca Zajače predstavljala stanicu pred ulazak u varoš Loznicu. Sada, posle toliko godina, mnogi su u nedoumici da li je ova vodenica, sagrađena još u 19. veku, na početku ili na kraju grada. Jedno je izvesno, vodenični kamen se i danas okreće, a džakovi su i dalje puni kukuruznog, belog ili žutog, pšeničnog ili ražanog brašna, prvoklasnog kvaliteta.

- Pre tri godine sam iznajmio vodenicu s namerom da dopunim kućni budžet i poboljšam standard porodice koji je u tom trenutku zavisio od „Viskozine“ crkavice. Nisam se nadao da ću opstati, ali moj san da radim kao vodeničar se ipak ostvario. Maštao sam još kao dete da ću jednog dana sagraditi svoju vodenicu i da ću u njoj provoditi penzionerske dane, ali nije loše ni ovako. Posla, hvala bogu, ima i danas, jer sve više ljudi dolazi da kupi integralno brašno, a i sve je više onih koji brinu o svom zdravlju i ishrani - priča za naš list Vojislav Voja Nikolić (51), proveravajući kvalitet samlevenog brašna.

Starosedeoci i komšije pamte da je vodenicu, koja je pod zaštitom Zavoda za zaštitu spomenika i čiju spoljašnost nije dozvoljeno menjati, do sada „držalo“ desetak vlasnika i da je njen huk nešto na šta su se navikli. Melodiju koju komponuje okretanje vodeničnog žrvnja upotpunjuje samo cvrkut ptica i žubor reke Štire, udaljene dvadesetak metara dalje.
Česti gosti u vodenici su i rekreativci koji šetnju koriste da posete ovaj svojevrstan dokaz prolaznosti vremena. Svrate, kaže Voja, da pokažu deci kako izgleda vodenica, ali i „pravi čika vodeničar“. Vrata na vodenici su zatvorena samo noću, kada nema posla, dok preko dana svako može da svrati, uđe, pogleda i izađe bez ikakvih problema i bez obzira što trenutno Voja nije tu.

- Vodenica ima svojih čari i to je ono što me tera da u njoj radim. Ima dosta posla i oko održavanja, a zarada pokriva osnovne potrebe. Mlevenje se naplaćuje kroz ujam od 20 procenata. Često me pitaju kako smem da spavam noću u vodenici, aludirajući na razne bajke o vešticama i vampirima, a ja im odgovaram da ih do sada nisam sreo i da najslađe zaspim uz muziku „vodeničnog kola“ - kaže Voja u nadi da će tako i ostati.


PREVOZNIK I VODENIČAR

- Pričaju komšije da je vodenicu sagradio izvesni Crnogorac koji ju je kasnije prodao Lozničaninu Radomiru Stefanoviću. Stefanović se bavio vodeničarskim zanatom skoro sedam decenija, a za njim su se smenjivali novi vlasnici sve do početka devedesetih godina prošlog veka kada je kupuje poznati autoprevoznik Milutin Radaljac. Po njemu vodenica u Donjoj Ploči i danas nosi ime, a današnji vlasnik je Milutinov sin Željko - kaže vodeničar Voja, koji pauzu za ručak provodi u sobici posmatrajući teniski meč na portabl televizoru.

27. septembar 2008. | 17:14 | Izvor: Beta
Loznica -- U selu Gornja Borina kod Loznice nepoznata životinja pojela je deset ovaca, a meštani tvrde da njihova stada napada ženka mrkog medveda.

Radoju Mićiću pojedeno je sedam ovaca, dok je Milojko Mićić ostao bez tri ovce. Meštani veruju da je reč o ženki mrkog medveda, koja je sa svojim mladuncem viđena još pre dva meseca na ovom prostoru. Radoje je rekao novinarima da su ostali tragovi medveda, kao i da je "tor u kojem su držane ovce razvaljen kao paučina, iako je bio dobro zaštićen".

On smatra da ženka mrkog medveda sigurno neće mirovati, jer mora nahraniti sebe i svoje mladunče.

"Video sam ih još pre dva meseca, kada su sakupljali voće, ali kada su ostali bez toga, krenuli su na ovce", kazao je Radoje.

U Lovačkom udruženju "Gučevo" kažu da veruju meštanima, jer po otiscima i izmetu koje ostavlja, sve ukazuje da se radi o mrkom medvedu.

Mrki medved se svrstava u retke i zaštićene vrste, što usložljava problem meštana Gornje Borine, koji su najavili da će nadoknadu štete tražiti od Ministsrstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede.

DUG JE PUT DO PRAVDE KOJU PRED OPŠTINOM TRAŽI NINKO ĐUKANOVIĆ, BIVŠI RADNIK „IZGRADNJE“
Više od 400 dana pred opštinom
Ninku Đukanoviću dojadilo stajanje pred opštinskim vratima, pa se nakratko preselio pred Okružni sud, tražeći da dobije sobičak od 12,5 kvadrata na koji, po sudskim presudama, ima pravo

ŠABAC - Ninko Đukanović, bivši radnik propale građevinske firme „Izgradnja“ od 2003. godine vodi spor oko sobička od 12,5 kvadrata na koji, bar po sudskim rešenjima ima pravo, ali u stvarnom životu je na ulici. Ninko je rekorder u svojevrsnom štrajku i načinu na koji je to radio. Kad je video da mu nema vajde od sudskih odluka, stajao je pred opštinskim vratima tačno 442 dana, i po kiši i zimi.

- Bio sam pred vratima opštine i kad je bila ciča zima i nesnosna vrućina. Jednom mi je pozlilo, pa je dolazila Hitna pomoć jer sam se od visokog pritiska onesvestio. Ali, nastavio sam dalje - kaže Ninko.

Sve njegove nevolje počele su 2003. godine, kada mu je, kako tvrdi, stečajni upravnik „Izgradnje“ u kojoj je radio, jednim potezom izbrisao pravo na sobičak. Ninko je odlukom tadašnjeg direktora i Upravnog odbora, premešten na radno mesto domara u firmi, na osnovu čega mu je dodeljeno pravo na sobu od 12,5 kvadrata, koja se nalazila u nedovršenoj zgradi u centru grada. Međutim, firma odlazi u stečaj i iz stečaja tu zgradu kupuje Dušan Jovanović. Na Ninka svi zaboravljaju.

- Trgovinski sud u Valjevu presudio je u moju korist i potvrdio da je moje pravo na stan neosporno. Ta presuda doneta je još 2007. godine. Međutim, ja to pravo do današnjeg dana nisam ostvario. Dobio sam do sada 140.000 dinara na ime sudskih troškova. Pozajmljivao sam novac za odlaske na suđenje. Skoro svakog dana sam išao ili u Vlajevo ili Beograd. Ako ne mogu da mi daju stan, neka mi daju 15.000 evra da mogu da kupim neku kuću i da dobijem krov nad glavom - kaže Ninko.

Ninko je obijao pragove mnogih institucija i pojedinaca. Obraćao se pismeno svim ministrima u čijoj je nadležnosti bio njegov slučaj, bio u kancelariji predsednika države. Svi mu ljubazno odgovorili da je u pravu i da preko suda istera pravdu.

- Kada sam video da ne mogu da ostvarim pravo, stajao sam pred Okružnim sudom, da vidim ima li tu pravde za mene. Ali više ne znam kome da se obratim i kada će država početi da ostvaruje sudske odluke. Niko neće da se bavi izvršenjem sudske odluke - kaže Ninko Đukanović.

Ninko je invalid rada, koji nije stekao pravo na penziju. Novi posao niko mu ne daje. Kaže da je zdravlje narušio i stajanjem pred opštinskim vratima, ali ni to mu nije pomoglo. Teši ga samo što mu je veliki broj građana koji su prolazili pored opštine davao podršku, čak se upisujući u svesku.

U toku su velike pripreme za šabački vašar, koji će se održati na Mihajlovcu
Spremni za spektakl
Tradicionalni malogospojinski vašar sprema se da dočeka oko 100.000 ljudi. Trgovci, ugostitelji i vlasnici cirkuskih atrakcija i ringišpila stižu iz Vojvodine, Čačka, Kruševca, Rumunije i država bivše Jugoslavije

ŠABAC - Mihajlovac, poljana u Šapcu gde se održava tradicionalni malogospojinski vašar, uveliko se doteruje kako bi sve bilo spremno za veliki spektakl koji zvanično počinje 21. septembra, a nezvanično, nekoliko dana ranije. Ižđikala trava je pokošena na 14 hektara, na zemljištu su obavljene deratizacija i dezinsekcija, a u toku je i kontrola vode koja se koristi. Novi trafo koji je podignut za napajanje struje dovoljan je da obezbedi energiju za pokretanje svih mašina koje se ovde instaliraju, ali i za osvetljenje. U toku je postavka novih ormarića za struju kako bi se smanjio broj kablova razapetih po zemlji.

Šef pijačne službe JP „Stari grad“ Slobodan Ćirić kaže da će već 14. septembra početi dodela prostora za tezge i ostale vašarske atrakcije.

- Cena po kvadratnom metru za tezge koje su bliže ulazu su 5.000 dinara, dok unutrašnji prostor košta 4.500 dinara. Mesta za buvljak koštaju od 1.000 do 1.500 dinara, a prostor za šatre od 2.500 do 3.000 dinara. Prostor za iznajmljivanje mašina je od 25.000 do 80.000 dinara plus 20.000 za električnu energiju. Vašar je na 14 hektara, ali mi odvojimo oko četiri hektara za šlepere, kamp-kućice i vozila koja su neophodna za instaliranje ringišpila. Tokom vašara čeka nas veliki posao, da stvorimo uslove da protekne kako valja, da obezbedimo dovoljno vode, struje i izbegnemo eventualne probleme. Tokom vašara, na primer, potroši se struje koju platimo oko 800.000 dinara. Obezbeđujemo stalna dežurstva električara. Za dežurstva policije plaćamo 30.000 dinara. Svake godine na vašaru je pripravna ekipa koju čine lekar, medicinska sestra i spremna kola hitne pomoći. Stalno su dežurni i vatrogasci - kaže nam Slobodan Ćirić, šef pijačne službe u JP „Stari grad“.

Na šabački vašar dođe oko 100.000 ljudi. Trgovci, ugostitelji i vlasnici cirkuskih atrakcija i ringišpila stižu iz Vojvodine, Čačka, Kruševca, Rumunije i država bivše Jugoslavije. A gosti dolaze sa svih strana, jer šabački vašar je jedinstven.

U holandskoj uniformi Sandra Srnić je provela četiri i po meseca u mirovnoj misiji

Šabac – Sandra Srnić je jedina devojka, naše gore list, koja je kao profesionalni vojnik boravila u mirovnoj misiji u Avganistanu. U daleku azijsku zemlju išla je proletos, u uniformi vojske Kraljevine Holandije, i u surovom ratnom okruženju ostala četiri i po meseca. Ovih dana zasluženi odmor potražila je u Šapcu, gde se u naselju Čavić nalazi njena porodična kuća.

Simpatična dvadesetjednogodišnjakinja, koju krasi dugačka, riđa, kovrdžava kosa, u holandsku vojsku se prijavila sa nepunih 18 godina. Iako je, prethodno, u ovoj zemlji završila srednju medicinsku školu, nije mogla da odoli vojničkom pozivu, koji je, kako naglašava, obožavala od najranijeg detinjstva.

– To je bio veliki šok za moju majku, ali se na kraju ipak složila. Uspešno sam obavila provere psihofizičke spremnosti, prošla obuku i položila sve testove koji se postavljaju profesionalcima. U vojsci sam naučila i da upravljam oklopnim vozilom. Kada se navikneš, vožnja tenka ne razlikuje se mnogo od vožnje automobila – kaže za naš list Sandra Srnić.

Njena kasarna u Holandiji nalazi se blizu nemačke granice. Tamo boravi od jutra do večeri, a treninzi su redovni. Kaže da joj fizičke aktivnosti ne padaju teško, ali i da u streljani postiže odlične rezultate. Jedinica u porodici, za odlazak u nestabilni Avganistan prijavila se dobrovoljno.

– Trebalo je izdržati na plus 50 stepeni pod punom ratnom opremom, ali se ne žalim. Čuvali smo sigurnost lokalnog stanovništva i dopremali humanitarnu pomoć na najnepristupačnija mesta. Za mene je ovo bilo neprocenjivo životno iskustvo – ističe mlada Šapčanka.

Kada vršnjacima u Srbiji priča čime se bavi i gde je poslednjih nekoliko meseci sve boravila, gledaju je sa ogromnim čuđenjem i nevericom. Pogotovo, što izgledom ne odaje grubog profesionalnog vojnika. Naprotiv. Čak ni u pustinjama Avganistana nije propuštala priliku da se našminka i „dotera”.

Miroljub Mijušković
[objavljeno: 06/09/2008.]

Živko Panić iz okoline Loznice godinama je negovao biljke sa svih strana sveta, pa ih je sada više od 600 vrsta.
Loznica – Živko Panić odavno živi kao u raju, tačnije, u Rajskoj dolini u selu Lipnica, nedaleko od Loznice. Tako se, naime, zove njegova bašta površine oko dva hektara, koja postoji više od tri decenije. Živko je godinama strpljivo negovao biljke sakupljene sa svih strana sveta pa sada tu miriše i cveta više od 600 vrsta, od kojih su neke izuzetno retke.

– Kao dete sam zavoleo cveće a kasnije sam počeo da donosim biljke iz okruženja i stvaram Rajsku dolinu. Kasnije su prijatelji koje sam upoznao zahvaljujući zajedničkoj ljubavi prema biljkama, a među njima ima dosta onih koji putuju, počeli da mi ih donose iz čitavog sveta. Nema dana u godini da ovde nešto ne cveta, pa sve vrvi od mnoštva boja i neobičnih oblika – priča nam ovaj građevinski tehničar i nabraja imena nekih najinteresantnijih primeraka iz svoje velike bašte.

Živko kaže da ima najveću kolekciju vodenih biljaka na jednom mestu, tu su lokvanji u šest boja od kojih plavi predstavlja pravu retkost, hamamelisi koji cvetaju u januaru, nekoliko vrsta kedrova, srebrni, žuti, drvenasti božuri, močvarni hibiskus, ginko biloba, banane, paprati, bambusi, magnolije, peršunasti božur, nema šta nema. Dok nas vodi kroz svoje carstvo biljaka domaćin kaže da odavno planira izgradnju botaničke bašte koja bi bila mesto okupljanja ljubitelja prirode, umetnika, pesnika i slikara.

– Imao sam i četrdesetak vrsta životinja, bele i crne labudove, minijaturne švajcarske koze, japanske šarane... Tu je i Gvozden, gavran koga sam kao ptića pronašao pre 14 godina, a koji je istinska atrakcija, jer zna jasno i glasno da kaže „Živko, domaćine”. Pokušaću da obnovim zoo-vrt, ali nije lako jer sve ovo održavam sam, a pomaže mi supruga Milena. Posetioci se uvek iznenade otkud ovakva egzotična zbirka – kaže Živko koji bi voleo da podeli lepote Rajske doline sa drugima.
Od asfalta do njegove kuće ima oko 300 metara lošeg makadama pa posetioci moraju da pešače. Pre više od pet godina opština je obećavala da će uraditi asfalt i pomoći Živku da svoje carstvo lepote učini dostupnim, pre svega đačkim ekskurzijama. Na obećanju je sve i ostalo.

S. Trifunović
[objavljeno: 31/08/2008]

Nesvakidašnji kućni ljubimac Živka Panića
Gavran dobar govornik

LOZNICA - Kada je Živko Panić iz Lipnice, kod Loznice, pre četrnaest godina u svojoj njivi našao gavrana, ptića povređenih krila, nije ni slutio da će u njemu dobiti kućnog ljubimca, prijatelja i sagovornika. Gavrana je nazvao Gvozden, spasao mu je život, a ovaj čudni ptičji stvor ubrzo je progovorio.

- Godinu dana nakon što sam ga spasao, čujem da neko viče „Živko, domaćine“. Izađem da vidim ko je, a u dvorištu nema nikoga. Poziv se ponovio i ja sam shvatio da me gavran doziva. Tako me je dozivao poštar kad bi dolazio da donese poštu, a Gvozden je to zapamtio i naučio da izgovori, jasno kao ljudsko biće. Čudno jeste, ali Gvozden izgovara reči čisto, a i slovo „ž“ mu je tačnije nego kod nekih ljudi, kaže Živko, dok zadirkuje svog ljubimca da progovori još ponešto.

Kaže, mnogi su pokušavali da Gvozdena nauče raznim bezobrazlucima, ali se ovaj nije dao. Jedino posluša kada mu se kaže da glasnije ponovi „Živko domaćine“. On to obavezno učini „punim glasom“. Kada mu neko postavi pitanje da li ima devojku, on se sav razmaše i pravi pokrete kao da se stidi.

beta |||| - 30.07.2008. - 16:38
U selu Debrc u opštini Vladimirci, sinoć se otelilo dvoglavo tele.
Tele normalne težine, sa dve potpuno razvijene glave sa njuškama, ali sa zajedničkim ušima, oteljeno je u domaćinstvu Vitomira Zzivkovića.
Ista krava se do sada telila tri puta - jednom je otelila jedno, a dva puta po dva teleta.
Prema navodima očevidaca, tele nema nagon za sisanje zbog čega može da ugine.
U Posavsko-tamnavskom regionu koji gravitira Ssapcu, tokom poslednje četiri godine dva puta su se otelila dvoglava telad.

ZANIMLJIVE VESTI I NEVEROVATNE ALI ISTINITE,UKOLIKO IMATE NEKU OSTAVITE JE OVDE,HVALA.
VAS MACVAHAOS FORUM!!